Женидба Стојана Јанковића 0001    Пију вино котарски сердари 0002    Више Задра на зеленој трави, 0003    Међу њима Јанковић Стојане; 0004    Вино пију, о свачем диване, 0005    А највише о јунаштву своме ─ 0006    Ко је јунак понајбољи руком, 0007    Сабљом бритком и руком десницом. 0008    Стојан мучи, ништа не говори; 0009    Пита њега Иван капитане: 0010    „Вај, сердару, Јанковић-Стојане, 0011    Што ти мучиш, ништа не говориш ─ 0012    Која ти је голема невоља 0013    Те си тако њујан и зловољан? ” 0014    Вели њему Јанковић Стојане: 0015    „Остави ме, Иван-капитане, 0016    Како није мени за невољу, 0017    Морам бити њујан и зловољан ─ 0018    Ево има три године дана 0019    Откако ми се доба женити, 0020    Пак ми није стара мајка дала, 0021    А сад ми је преминула мајка, 0022    Сада би се јунак оженио 0023    Ал’ Туркињом али кауркињом, 0024    Ал’ из мора премудром Латинком; 0025    Ал’ ево ми добри људи кажу 0026    За Туркињу лијепу дјевојку 0027    На Удбини, граду бијеломе, 0028    Л’јепа ћерца Ветли-Беговића ─ 0029    Тко доведе лијепу дјевојку, 0030    Даћу њему стотину дуката 0031    И лијепу сестру неудату!” 0032    А кад чуо Иван капитане, 0033    Скочио је на ноге лагане, 0034    Паке паде њему уз десно кољено: 0035    „Вај, сердару, Јанковић Стојане, 0036    Дај ми кључе од тавнице тавне 0037    Да изведем до два сужња млада 0038    Кој’ су скоро од Удбине града, 0039    Да их питам за дивојку Ветли-Беговића ─ 0040    Је ли липа колико је фале, 0041    Је л’ висока колико је кажу!” 0042    А кад чуо Јанковић Стојане, 0043    Даде њему кључе од тавнице; 0044    Пак отиде Иван капитане, 0045    И отвори камену тавницу 0046    И изведе до два сужња млада 0047    Од Удбине града бијелога. 0048    Пак и пита Иван капитане: 0049    „Бога вами, до два сужња млада, 0050    Ви сте скоро од Удбине града, 0051    Бисте ли ми знали казивати 0052    За ђевојку Ветли-Беговића ─ 0053    Је ли липа колико је фале 0054    И висока колико је кажу?” 0055    Ал’ му веле до два сужња млада: 0056    „Ај Иване, млађан капитане, 0057    Лијепа је, љепша се не море, 0058    А висока да је више нејма, 0059    Обрвице двиеј пијавице, 0060    Двије очи двие трњинице, 0061    Два образа, два ђула румена, 0062    Двије дојке, питоме јабуке; 0063    Кад говори лијепа дивојка, 0064    Кад говори канда росу труни; 0065    И на њој су виовите ресе, 0066    Куд год иде, земљица се тресе!” 0067    Јоште рече Иван капитане: 0068    „Бога вами, до два сужња млада, 0069    Имаде ли какве ашикчије?” ─ 0070    „Вај, Бога ти, Иван-капитане, 0071    Она има таквога ашикчију 0072    Арамбашу Наџаковић Мују 0073    Од Бунића града бијелога!” 0074    Онда вели Иван капитане: 0075    „Бога вами, до два сужња млада, 0076    какве носи Мујо гијисије?” ─ 0077    „Носи Мујо скерлетне чакшире, 0078    На чакшира конче позлаћене; 0079    Ион носи скерлетне ђечерме, 0080    На њима су токе и илике; 0081    Јоште носи зелене доламе, 0082    На њој пуца с обадвије стране; 0083    Опаса се свиленијем пасом, 0084    За пасом му до два џевердана, 0085    Међу њима сребрена гадара; 0086    На глави му капа касајлија 0087    И на њојзи три челенке златне”. 0088    А кад чуо Иван капитане 0089    Што говоре до да сужња млада, 0090    Пак и врати натраг у тавницу. 0091    К себи зове младе терзије, 0092    Пак је чисти скерлет покројио 0093    И дозивље младе кулунџије, 0094    О себи је сребро поковао, 0095    Пак покупи младе Котаране 0096    И пред њима Смиљанић Илију, 0097    Пак отиде к бијелој Удбини. 0098    А кад био на Кук на планину, 0099    Пак на Куку оставља дружину, 0100    А узимље Смиљанић-Илију, 0101    У кога се поуздати може ─ 0102    Ако би му до невоље било, 0103    Био би му за четири друга. 0104    Пак отиде под град под Удбину 0105    У бостану лијепе дјевојке. 0106    Кад се тавна ноћца уфатила, 0107    Они иду на пенџер к дивојци. 0108    Али стоји Туркиња дивојка, 0109    Сузе рони и сама говори: 0110    „Ај Турчине, Наџаковић Мујо, 0111    Давор, Мујо, велика жалости, 0112    Ево има три пуна мјесеца, 0113    Ка’ те није к мени на љубљење ─ 0114    Али си се болом разболио 0115    Ал’ си добре коње изгубио?” 0116    Али вели Иван капитане: 0117    „Душо моја, лијепа дивојко, 0118    Нијесам ти коње изгубио, 0119    Него сам ти болом оболио!” 0120    Ал’ му вели Туркиња дјевојка: 0121    „Оди отале, делијо незнана, 0122    Ти нијеси Наџаковић Мујо, 0123    Јер си своје грло пром’јенио!” 0124    Али вели Иван капитане: 0125    „Не будали, лијепа дјевојко ─ 0126    Како ти јадан пром’јенити нећу 0127    Када има три пуна мјесеца 0128    Нит’ сам ио нит’ водице пио, 0129    Него сам ти јако оболио! 0130    Ако мене, душо, ти познат’ не мореш 0131    По гроцу моме 0132    А ти гледај моје ђијисије!” 0133    А кад чула Туркиња дивојка, 0134    Она гледа млада ђијисије, 0135    И отвара врата од чардака; 0136    К њој ушета Иван капитане 0137    И загрли лијепу дјевојку. 0138    Још говори Иван капитане: 0139    „Душо моја, Ајкуно дивојко, 0140    Доста нам је већ љубљења било, 0141    Већ љубљења и фашиковања, 0142    Већ смотавај б’јело руво своје 0143    Да идемо к бијелу Бунићу!” 0144    А кад чула Туркиња дјевојка, 0145    Једва она тога дочекала, 0146    И смотава б’јело руво своје. 0147    Пред њом иде Иван капитане, 0148    Дочека га Смиљанић Илија 0149    И узеше Туркињу дјевојку, 0150    Окренуше уз поље весућско 0151    И одоше у Кук у планину, 0152    Одведоше Туркињу дјевојку; 0153    Онђека ји дружба дочекала, 0154    Паке иду кроз горицу црну. 0155    Кад ујутру данак забијели 0156    И свануло и сунце грануло, 0157    Још говори Туркиња дјевојка: 0158    „Ај Турчине, Наџаковић-Мујо, 0159    Ми не идемо баш Бунићу граду, 0160    Нег’ идемо баш камену Котару!” 0161    Али вели Иван капитане: 0162    „Ај Туркињо, лијепа дјевојко, 0163    Ја нијесам Наџаковић Мујо, 0164    Него јесам Иван капитане 0165    Од бијела камена Котара; 0166    Не водим те ја к Бунићу граду, 0167    Већ те водим камену Котару 0168    За Стојана од Котара равна!” 0169    А кад чула Туркиња дјевојка, 0170    Она цичи како љута змија, 0171    Од јада се црној земљи вија. 0172    Још јој вели Смиљанић Илија: 0173    „Не цвијели, драга снао моја, 0174    Већ идемо у Котаре равне 0175    За Стојана мога побратима! 0176    Лијепо ћу тебе, снао, даровати, 0177    Даћу теби три прстена златна, 0178    Сваки к ошта три дуката жута!” 0179    Здраво они дошли у Котаре 0180    И довели Туркињу дјевојку 0181    За делију Јанковић-Стојана. 0182    Часнијем је крстом покрстио 0183    И узе је себи за љубовцу; 0184    И дарова Иван-капитану, 0185    Даде њему стотину дуката 0186    И Јелицу сестру неудату 0187    Да је држи себи за љубовцу.